Пролазим поред једне старе куће

 

   Идући трошним путем, путник намерник или уморни сељак који се враћа са оближњих њива по узаврелом сунцу, вероватно не би приметио ову, помало необичну, грађевину сакривену у дну пространог дворишта, обраслу разноврсним дрвећем чији врсни зрели плодови падају на набујалу, дуго некошену траву која им даје неки нови, слађи, укус. 

 

 

.

 

   Ако би пожелео да се одмори учинио би то на малој тераси испод дуда, који штити на понеким местима испуцало степениште од даљег пропадања, и пружа хлад свима који би се ту нашли. Поглед пада на разбијен прозор у дну степеништа, прекривен истрошеним завесама, које сакривају мрак и таму унутар подрума. Постоји још један прозор, поред врата чије снежно беле завесе спречавају да врели снопови сунца продру унутар просторије. Катанац на одшкринутим вратима је обијен, и путник намерник провирује у просторију. Мрак. Радозналост вуче ка унутра. Путник не може да одоли. Нашао се у хладној просторији, вероватно трпезарији. На столу -свеже убране, као крв црвене лале. На небеско плавом зиду чија се боја полако љушти - Косовка девојка са крчагом у руци, поред ње Турчин на коњу пружа јој руку. Она одлучно одбија да пође са њим. До улазних врата- фрижидер и електрични шпорет. Мало даље пећ на дрва верно служи. Полица за судове, на чијем врху старе, црно-беле, фотографије.

   Друга, и уједно последња соба у овом времеплову, служи за спавање. Два велика, изузетно мекана, старинска, кревета у дну собе, орман са огледалом и разноликим шољама за кафу са десне стране. Лево од врата налази се дрвени сто, за славља, на коме насумице поређани стоје, телевизор у квару, новине, књиге и још много тога. На средини собе искрзани, модро црвени тепих и необична празнина која нашег путника привлачи к себи и води у прошлост. 
   После овог путовања, путник зна и осећа да више ништа није исто. Кућа је бацила своју чаролију, после које ће се путник увек враћати, изнова и изнова, слушајући приче хладних зидова који пркосе времену. Знам то. Била сам тамо.

Маја Жикић