Рођен је 16. марта 1923. године у фрушкогорском селу Јазак. Основну школу и гимназију завршио је у Руми. Почео је да студира филозофију и право, али није завршио студије. Литерарним радом почео је да се бави још као ђак у гимназијској литерарној дружини "Образованост" у Руми. Новинарске и књижевне радове објављивао је у Политици, НИН-у, Јежу, Књижевном листу и другим. Објавио је књиге: Сремски загрљаји, песме (1952), Волите се људи, хумореске (1952), Шерет се лепо смеје, поема (1953), Шеретска путовања, репортаже (1954), Ту је негде срећа, комедија (1957), Шешир доле на путовању, путописи (1959), Филип на коњу, роман (1960), Нећу да се шишам, приче (1964), Биће боље (1972), Приче из белог света (1980), Зец у Фрушкој гори, кратка проза (1983)... Приче и хумореске превођене су му на руски, немачки, чешки, енглески мађарски и друге језике. Уврштен је у антологије М. Витезовића, М. Ерегића, Н. Рудића.

Рођен је 30. августа 1902. године у угледној румској свештеничкој породици. У родном граду завршава основну школу, а 1921. године и Реалну гимназију. Медицински факултет похађао је у Бечу, где је дипломирао 1928. године. Након тога, стажирао је и сепцијализирао дерматовенерологију у Новом Саду, где се прикључио и раду Црвеног крста. По повратку из немачког заробљеништва постављен је за начелника цивилног и војног санитета. Основао је центар за дезинсекцију и дезинфекцију, као и кожно-венеричну амбуланту. Стекао је звање примаријуса 1959. године. Изабран је 1961. године за ванредног, а 1967. године за редовног професора Медицинског факултета у Новом Саду за предмет Историја медицине. Радови су му истраживачки, најчешће о почецима медицине у Војводини. Дела је објављивао у часописима: Медицински преглед, Летопис Матице српске и другим. Био је стални члан сарадник Матице српске, члан Друштва књижевних преводилаца Југославије, научни сарадник Медицинске енциклопедије... Др Угљеша Крстић умро је 31. јула 1980. године у Новом Саду.