Пишемо...

Кад срце запишти мисао је крива

 

Људска мисао једна је од најузвишенијих и најнедокученијих појава у овом прелепом свету који је Бог створио за нас. Мисао је оно што је унапредило све што знамо, користимо и видимо око себе. Уметници, књижевници, сликари, научници су мисаони људи који су својом генијалношћу улепшавају и побољшавају овај свет и нас, његове житеље. Често се запитам шта је то што тако необјашњиво и невероватно инспирише ове људе да стварају дела која ће бити памћена вековима и тиме их учинити заиста бесмртним. Размишљајући о овој теми мој крајњи закључак се увек своди на једну емоцију која постоји од памтивека, на вечиту инспирацију - љубав. Увек ћу се сећати речи моје мајке када ми је говорила да је срећа тамо где је и срце,тамо где су вољене особе,пријатељи, породица. 
.

Опширније...

 

Играчка

 

   Хоће ли ово мучење икада престати? Чак и сада, кад имам пуних дванаест година, они мене и даље сматрају својом најдражом играчком! Све је почело још давно, давно, док сам топло ушушкан у мајчином стомаку чекао дан када ћу их упознати, мислим на своју породицу, дабоме. Већ тада су почели да се друже са мном. Тата је жарко желео сина, јуначину, у најмању руку да буде исти отац, и бољи, ако је то уопште могуће. Бака Мила се надала унучици – љупкој и финој девојчици, којој би облачила свилене хаљинице, а косу везивала црвеним машницама. Фуј, и сад се згрозим кад се сетим тих машница! Моја мајка је ћутала, радовала ми се, па био ја бата или сека, само да сам здрав и жив. Мирно би слушала и тату, и баку, и тетку, и стрица, и тек придошлу ујну, и комшиницу, одвећ брбљиву жену из суседства. Само би им се благо насмешила, руком прешла преко округлог стомака, нежно ме милујући. И баш тада, док су тата и бака занесени својим жељама узбуђено испредали приче мог тек започетог живота, ја сам се по први пут ритнуо, онако право мушки! Е, тад више није било дилеме, тата је био уверен да је у праву. Чак и када је чика Доца прегледима утврдио да сам ипак бата, бака је наставила да гунђа и да спрема розе портиклице и лила бенкице. Да, знам, жалосно је то, али и истинито – један овакав фрајер попут мене се бацакао и смејуљио у тим крпицама за девојчице. Али, ту није крај.

 

.

Опширније...

 

Жена добро зна да је слаба само када воли


   Љубав, истинско и најнесигурније осећање. Најстарије божанство, душа и творац света. Снажно осећање којим је прожета и најситнија честица на овом свету. Душевно стање без равнотеже, без разабирања. Довољно јако да помути ум и најрационалнијих филозофа, вечитих непријатеља љубави. И баш тако скептични, ипак су се одавали њеним чарима, тонули дубоко у њен понор, покоривши се њеним законима, одрекавши се свог поноса и одбојности према њој.

 

.

Опширније...

 

Човек је биће створено да самог себе превазиђе


    Човек, биће бачено без своје воље и свог знања у океан постојања. Морати постојати, издржати атмосферски притисак око себе, а опет, изградити и бити вођен сопственим мишљењем. Храбро и уздигнуте главе корачати кроз живот, бескрајно дуг лавиринт, пун тајни, пун препрека. Пун замршених путева који воде у пропаст, а само један води ка остварењу личне среће. И многи су се, изгубљени на овом путу бесконачности времена и простора уболи на отровно трње ове мирисне, али дивље руже, склизнули са једне од опасних, стрмих ивица, поклекнувши искушењима.

.

Опширније...

 

Пролазим поред једне старе куће

 

   Идући трошним путем, путник намерник или уморни сељак који се враћа са оближњих њива по узаврелом сунцу, вероватно не би приметио ову, помало необичну, грађевину сакривену у дну пространог дворишта, обраслу разноврсним дрвећем чији врсни зрели плодови падају на набујалу, дуго некошену траву која им даје неки нови, слађи, укус. 

 

 

.

Опширније...

 
Још чланака...