`Данас је осми дан (Цинцинат је писао оловком која се скратила више него на трећину) и ја не само што сам жив, то јест обло ограничен и замрачен, него као сваки смртник, смртни крај свој не знам, и могу на себе да применим формулу заједничку за све: вероватност будућности смањује се у обрнутој сразмери са њеним апстрактним сагледавањем удаљености. Истина, у мом случају предострожност налаже да се служим само сасвим малим бројкама али, ништа, ништа, жив сам. Мене је ове ноћи – и то се не догађа први пут – снашло нешто посебно, сидам са себе љуштуру за љуштуром, и најзад... не знам како то да опишем – али ево шта знам: путем постепеног разголићавања, долазим до последње, недељиве чврсте, блиставе тачке, и та тачка говори: ја јесам! – као прстен са бисером у крвавом салу ајкуле, о, моје верно, моје вечно... И мени је та тачка довољна, - у ствари, више ништа ми не треба.`
Цинцинат Ц. осуђен је на смрт. Док ишчекује јутро када ће га стражари нагло пробудити и одвести његовом џелату он пише. То је једино што може да ради у мрачној ћелији где му друштво прави паук. Паук вреба између влажних зидова, хвата и једним покретом уклања и оне који су крупији од њега. То мало и немилосрдно живо биће ће остати у свом углу, плешће смртносне свилене нити а Цинцинат је ухваћен у неку другу замку. Њега лове нити времена, уморан је. Пише јер зна да ће то парче папира угледати светлост дана када он буде...када га не буде. У последњем тренутку он налази избављење. Бежи тамо где су њему слични, тамо где казаљке часвника не могу да гуше.
.