`Данас је осми дан (Цинцинат је писао оловком која се скратила више него на трећину) и ја не само што сам жив, то јест обло ограничен и замрачен, него као сваки смртник, смртни крај свој не знам, и могу на себе да применим формулу заједничку за све: вероватност будућности смањује се у обрнутој сразмери са њеним апстрактним сагледавањем удаљености. Истина, у мом случају предострожност налаже да се служим само сасвим малим бројкама али, ништа, ништа, жив сам. Мене је ове ноћи – и то се не догађа први пут – снашло нешто посебно, сидам са себе љуштуру за љуштуром, и најзад... не знам како то да опишем – али ево шта знам: путем постепеног разголићавања, долазим до последње, недељиве чврсте, блиставе тачке, и та тачка говори: ја јесам! – као прстен са бисером у крвавом салу ајкуле, о, моје верно, моје вечно... И мени је та тачка довољна, - у ствари, више ништа ми не треба.`

Цинцинат Ц. осуђен је на смрт. Док ишчекује јутро када ће га стражари нагло пробудити и одвести његовом џелату он пише. То је једино што може да ради у мрачној ћелији где му друштво прави  паук. Паук вреба између влажних зидова, хвата и једним покретом уклања и оне који су крупији од њега. То мало и немилосрдно живо биће ће остати у свом углу, плешће смртносне  свилене нити а Цинцинат је ухваћен у неку другу замку. Њега лове нити времена, уморан је. Пише јер зна да ће то парче папира угледати светлост дана када он буде...када га не буде. У последњем тренутку он налази избављење. Бежи тамо где су њему слични, тамо где казаљке часвника не могу да гуше.  

Имао сам друга супарника; не по занимању, служби или љубави; наши погледи се ни у чему нису подударали, и сваки пут кад бисмо се срели међу нама су избијале бесконачне расправе.

Расправљали смо о свему: о уметности, о религији, о науци, о земаљском и загробном-особно о загробном животу. Он је био човек побожан и занесен.

Једном ми је рекао: " Ти све исмејаваш; али ако умрем пре тебе јавићу ти се с оног света. Видећемо да ли ћеш се тада смејати".

И, доиста, умро је пре менe, још сасвим млад; године су прошле- и ја сам заборавио на његово обећање, на његову претњу.

 Једном, ноћу, лежао сам у постељи- и нисам могао, а и нисам хтео да заспим. У соби је било тамно, ни светло; загледао сам се у седи полумрак. И наједном се причинило да између два прозора стоји мој супарник и тихо и печално клима главом.Нисам се уплашио-нисам се чак ни зачудио... Придигавши се овлаш и ослонивши се на лакат почео сам још пажљивије да посматрам неочикивану искрслу прилику. Он је наставио да клима главом.

 писац: Јосиф Бродски

 '...испада да је Венеција љубавница ока. После ње све друго разочарава...' 

Писац се својим пером непрестано враћа у овај јединствени град на води. Своју опчињеност износи нам у кратким поглављима којима нас призива да осетимо дух водене краљице и чар коју она има зими када све постане једно велико огледало наше душе.

Ведро, зимско подне...Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране светлоцрвеном чојом.

Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми остаћемо читави и неповређени.