Прелиставамо...

Руска књижевност

Кис - Татјана Толстој

Роман `Кис` говори о тмурним временима после језгровитих промена у Русији. Ова величанствена земља у потпуности се вратила на почетак када није било ничега. Огромни светлуцави градови постали су обична села. Људи нису знали језик. Животињски нагони водили су људска бића која су заборавила на своје чувене претке попут Пушкина. Остао је само дрвени споменик и магловито сећање да је тај Пушкин у древним временима био херој писане речи, утеха изгубљенима.

 

Рекли су о роману:

 `...роман је по свему уметничка проза са порукама од општељудског значаја...`

.

Опширније...

 

`Позив на погубљење` Владимир Набоков

`Данас је осми дан (Цинцинат је писао оловком која се скратила више него на трећину) и ја не само што сам жив, то јест обло ограничен и замрачен, него као сваки смртник, смртни крај свој не знам, и могу на себе да применим формулу заједничку за све: вероватност будућности смањује се у обрнутој сразмери са њеним апстрактним сагледавањем удаљености. Истина, у мом случају предострожност налаже да се служим само сасвим малим бројкама али, ништа, ништа, жив сам. Мене је ове ноћи – и то се не догађа први пут – снашло нешто посебно, сидам са себе љуштуру за љуштуром, и најзад... не знам како то да опишем – али ево шта знам: путем постепеног разголићавања, долазим до последње, недељиве чврсте, блиставе тачке, и та тачка говори: ја јесам! – као прстен са бисером у крвавом салу ајкуле, о, моје верно, моје вечно... И мени је та тачка довољна, - у ствари, више ништа ми не треба.`

Цинцинат Ц. осуђен је на смрт. Док ишчекује јутро када ће га стражари нагло пробудити и одвести његовом џелату он пише. То је једино што може да ради у мрачној ћелији где му друштво прави  паук. Паук вреба између влажних зидова, хвата и једним покретом уклања и оне који су крупији од њега. То мало и немилосрдно живо биће ће остати у свом углу, плешће смртносне  свилене нити а Цинцинат је ухваћен у неку другу замку. Њега лове нити времена, уморан је. Пише јер зна да ће то парче папира угледати светлост дана када он буде...када га не буде. У последњем тренутку он налази избављење. Бежи тамо где су њему слични, тамо где казаљке часвника не могу да гуше.  

.
 

Супарник - И. Тургењев

Имао сам друга супарника; не по занимању, служби или љубави; наши погледи се ни у чему нису подударали, и сваки пут кад бисмо се срели међу нама су избијале бесконачне расправе.

Расправљали смо о свему: о уметности, о религији, о науци, о земаљском и загробном-особно о загробном животу. Он је био човек побожан и занесен.

Једном ми је рекао: " Ти све исмејаваш; али ако умрем пре тебе јавићу ти се с оног света. Видећемо да ли ћеш се тада смејати".

И, доиста, умро је пре менe, још сасвим млад; године су прошле- и ја сам заборавио на његово обећање, на његову претњу.

 Једном, ноћу, лежао сам у постељи- и нисам могао, а и нисам хтео да заспим. У соби је било тамно, ни светло; загледао сам се у седи полумрак. И наједном се причинило да између два прозора стоји мој супарник и тихо и печално клима главом.Нисам се уплашио-нисам се чак ни зачудио... Придигавши се овлаш и ослонивши се на лакат почео сам још пажљивије да посматрам неочикивану искрслу прилику. Он је наставио да клима главом.

- Шта је- прозборио сам најзад. – Да ли тријумвујеш или ме сажаљеваш? Шта је то: упозорење или прекор? ...Или желиш да ми ставиш до знања да ниси био у праву, да обојица нисмо у праву? Шта ти осећаш? Паклене муке? Рајско блаженство? Прозбори бар једну реч! Али мој супарник није дао гласа од себе и само је као пре печално и покорно климао главом, горе-доле. Ја се насмејах...он ишчезе.

 

.
 

Водени жиг

 писац: Јосиф Бродски

 '...испада да је Венеција љубавница ока. После ње све друго разочарава...' 

Писац се својим пером непрестано враћа у овај јединствени град на води. Своју опчињеност износи нам у кратким поглављима којима нас призива да осетимо дух водене краљице и чар коју она има зими када све постане једно велико огледало наше душе.

 ...'Вода се изједначава с временом и чини двојника лепоте. Делом саздани од воде, ми служимо лепоти на исти начин. Глачајући вод, овај град оплемењује изглед времена, улепшава будућност. То је његова улога у васиони. Јер град је статичан док се ми крећемо. Суза то доказује. Јер, ми одлазимо, а лепота остаје. Јер ми идемо у будућност а лепота је вечна садашњост. Суза је покушај да се не иде, да се слије с градом. Али то је против правила. Суза је корак назад, данак који будућност плаћа прошлости. Или је резултат одузимања већег од мањег: лепоте  од човека. Исто важи и за љубав јер је човекова љубав већа од њега самога. '  .
 

Шала

Ведро, зимско подне...Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране светлоцрвеном чојом.

Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми остаћемо читави и неповређени.

.

Опширније...

 
Ulti Clocks content
Банер
Банер