О нама

Из прошлости гимназије

О настанку школе први пише историчар књижевности Јован Скерлић. Он бележи: "1770. године Пантелејмон Хранисављевић, румски ђак, и Тимотеј Јовановић, родом Сомборац, основали су у Руми средњу школу. У школи се учио псалтир, чаславац, "промисл божиј и толкованије десјатословија", словенска граматика, синтакса, реторика, латински и немачки језик. Та школа одговарала је једној великој народној потреби. Новчано су је помагали грађани из већих трговачких места где је било Срба, имала је знатан број ђака из свих страна Угарске, из Јегре, Будима, Пеште, Темишвара, и из целе Бачке, Славоније, Хрватске и Срема, а као наставници доводе се и странци". Школа је убрзо по свом оснивању 1770. стекла велики углед захваљујући свом оснивачу пароху Хранисављевићу. Румљанин Атанасије Стојковић, професор и ректор универзитета у Харкову посветио му jе своје најзначајније дело "Физику".

Још једно драгоцено сведочанство о румској Гимназији налази се у "Мемоарима" Проте Матеје Ненадовића: "Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило за време његова учења ту у Руми је била најбоља школа".

Школа је била смештена у згради поред Вазнесењске цркве. Већ сасвим трошна срушена је уочи Другог светског рата, 1939. године.

Традиција средњег школства у Руми биће обновљена 1912. године оснивањем реалне гимназије на иницијативу Ђуре Стајића. Румско трговачко поглаварство, као градско заступство, упутило је 3. марта 1912. године представку Краљевској земаљској влади у Загребу. У представци се румски трговци и занатлије обавезују да "цјелокупну управу завода, тј. намјештање, промакнуће и сваку промјену учитељског особља, затим прописивање учитељског особља, затим прописивање научне основе води висока Краљевска земаљска влада на трошак опшине трговишта Руме, и то према прописима који постоје за земаљске средње школе".


Одговор градском заступству објављен је у службеним "Народним новинама", 30. августа 1912. године: "Краљевска земаљска влада, одио за богоштовље и наставу, обнашла је дозволити, да се почетком 1912-1913. отвори први разред привремене гимназије у Руми. За овај завод, у који ће се примати и ђевојчице, прописат ће се научна основа према превишњем рјешењу од 19. рујна 1894. Дани за уписивање приопћит ће се накнадно у Народним новинама. Што се опћега знања ради објављује". Рума, некадашње сремско село, потом трговиште, добила је истовремено са "реалком" електрично осветљење и асфалтиране тротоаре главних улица.

Новооснована школа, као израз народне потребе за образовањем, почела је са радом 7. октобра 1912. године у 8 сати. Први наставнички збор имао је 7 интерних, 2 екстерна и 2 хонорарна помоћна учитеља. Прва седница "учитељског збора" одржана је 22. октобра 1912. у "назочности свих чланова", председавао је Мојо Медић, а "перовођа" је био Иван Баретић. Директор је наставницима, поред осталог , саопштио да ученике морају ословљавати са "ви", да их не смеју тући, не смеју држати ученике на стану и не смеју инструирати ученике оних разреда којима предају. У први разред уписано је 118 ученика: 52 ученице и 66 ученика. "Од њих по вјери 46 римокатолика, 65 грчко-источних, 1 евангелик и 6 мојсијеваца." Мала привремена реална гимназија није имала своју зграду, те је била смештена у Српску основну школу (данас зграда Основне школе "Јован Јовановић Змај").
Школска година је за време Аустроугарске и Краљевине Југославије почињала 1. септембра, а завршавала се 28. јуна. Ђаци су морали ићи у цркву недељом, а за црквене и државне празнике у реду по двоје, под назором дежурног професора. Били су обавезни да се два пута годишње исповеде и причесте.

За похађање школе обавезно се плаћала школарина. Одређивана је према порезу на приход родитеља. Само веома сиромашни ученици доброг владања и учења били су ослобођени плаћања школарине. За успех у учењу било је пет оцена: изврстан (1), веома добар (2), добар (3), довољан (4) и није довољан (5). Владање је оцењивано као похвално (1), добро (2), долично (3) и недолично (4). Ученику са одличним успехом у ђачкој сведоџби писало је: "Ученик је изврсно способан пријећи у виши разред". У школи је била заведена строга дисциплина применом оштрих казни - казна затвора од 2 часа до 16 часова, и за девојчице. Издржавали су је недељом и празником у учионици. Дежурни професори су кажњене ђаке испитивали и оцењивали.

Тако се радило у Малој реалној гимназији до Првог светског рата кад се настава прекида. Просторије школе претворене су у аустријску војну болницу, професори мобилисани или премештени.

У новој држави Краљевини Југославији школа ће имати осам разреда и добиће нову зграду 1924. године (данас Основна школа "Душан Јерковић").

У времену између два светска рата живот у школи текао је само наизглед мирно. Сва друштвена, економска, политичка и културна превирања, промене и кризе одражавају се и на њен рад, пре свега на духовно и интелектуално сазревање ученика.


Политика неминовно улази у школу. Поларизују се и све оштрије деле они који прихватају националистичке идеје од оних којима је блиска комунистичка идеологија. Оснива се СКОЈ, али и љотићевски "Збор" и организација "Бели орлови". Први на тајним састанцима, други јавно у школи шире круг својих присталица. Кад је у Срем 1941. године ушла немачка војска, школа је привремено затворена. Немци у договору са Павелићевим усташама отварају своју гимназију. Кажњавају и хапсе ученике који не прихватају фашистичку идеологију, наставни процес се све теже одвија. Према сведочењу једног ученика школа је тада "општа нерадионица". Велики број ђака приступа народноослободилачком покрету. Многи од њих изгинули су у рату.

гимназијалци учествују у мартовским дешавањима `41.

После ослобођења Руме, 27. октобра 1944. године, убрзано се припрема поновно отварање школе. Сакупљају се наставна средства оштећена у рату, школски намештај, проређен библиотечки фонд. После свечаног отварања у Дому културе 11. фебруара 1945. године Гимназија је почела да ради. Уписан је 1161 ученик.

Први пут гимназијалци са грађанством Руме славе нове државне празнике - 1. мај, празник рада и солидарности међународног пролетаријата, 25. мај, рођендан друга Тита (касније Дан младости), 29. новембар - проглашење ФНРЈ, државне заједнице слободних и равноправних народа. Те, 1945. године, прослављен је 27. јануара Савиндан као школска слава, а већ 1946. према новом Уставу ФНРЈ је укинут, јер је црква одвојена од државе, стога и од школе.

Прва четворазредна средња образовна школа Гимназија је постала тек 1952. године, када су од ње одвојени нижи разреди и од њих фомиране три основне школе, прво седмогодишње, а убрзо осмогодишње. Реорганизацију школе провео је дугогодишњи професор Славко Деметровић који је именован за њеног првог директора.

Први школски одбор формиран је 1955. године. У школском и ваншколском животу важну улогу има ученичка омладинска организација. Њени задаци су побољшање учења, културно-просветни рад, рад на обнови земље, развијање другарства. Ради се у кружоцима, секцијама, развијају се критика и самокритика. Приредбе, спортска такмичења, хор - понос су гимназијалаца. Друштвени и политички рад у школи побољшава се увођењем нових предмета социологије и политичке економије. Основани свог су: марксистичко дебатни клуб, а 1958. и партијска организација.
Школски одбор и Наставничко веће доносе 20. октобра 1959. одлуку да школа добије име у рату погинулог ђака Стевана Пузића.
1962. године Гимназија обележава 50 година живота и рада.

Школске 1963/64. године Гимназија "Стеван Пузић" пресељена је у нову зграду у Партизанској улици бб. Већ следеће године почињу друштвене реформе, увођење самоуправљања у радне организације и јавне установе. 1965. године укида се школски одбор и формира се Збор радника и Управни одбор.

Класични гимназијски наставни програми реализују се до 1974/75. шк. године. Потом креће реформа школског система у Војводини која прихвата да буде експериментални полигон. Гимназија мења своју организацију, структуру, образовне циљеве. Припаја се Техничко школском центру и постаје један од четири ООУР-а. Пресељава се 1976. у зграду Техничке и Пољопривредне школе. Остаје без учила, опреме и наставних средстава неопходних за реализацију гимназијских програма. Та средства користе I и II разреди ОПО-а (опште позивно образовање) и ЗСО-а (заједничко средње образовање). Тако се сада, по номенклатури Шуварове реформе, зову прва два разреда средње школе.

Техничко-школски центар ускоро постаје Центар за опште средње и стручно образовање. 1977. године Гимназија се издваја из Центра и као ООЈ постаје самостална радна организација под именом Центар за образовање стручних радника у друштвеним делатностима "Стеван Пузић".

Школске 1977/78. године завршава школовање последња генерација ученика по гимназијском наставном програму.

Гимназије су тада као школе општеобразовног карактера законом укинуте. Проглашене су за елитистичке и некорисне у друштвено-економском систему који тражи брже и лакше прилагођавање потребама "удруженог рада", успешније праћење нових технологија, нове производне токове и другачији образовни профил младог радника. Речју, гимназије су нудиле непотребна знања и стварале вишак некорисне памети!

У том галиматијасу "шуварица" (популарно име за средње школе, према реформатору, актуелном политичару др С. Шувару) и њихових струка, образовних профила и назива изгубило се 16 генерација младих људи спремних и дораслих за усвајање знања. Трагични резултати ове реформе школства осећају се и данас.

Центар за образовање стручних радника у друштвеним делатностима "Стеван Пузић" уписује школске 1977/78. године ученике у III и IV разред, односно у I годину позивноусмереног образовања и васпитања, следеће струке и смерове:
1. правна струка, смер - правни, занимање: стручни радник правне струке;
2. математичка струка, смер математички, занимање: стручни радник, помоћни истраживач у математици;
3. преводилачка струка, смер - преводилачки, занимање: стручни радник - преводилац;
4. културолошка струка, смер - организатор културних активности, занимање: стручни радник - организатор стручних активности;
Школску 1977/78. почињемо пресељењем у монтажну зграду бивше школе за квалификоване раднике.

По налогу Покрајинске инспекције Војводине почела је набавка опреме и учила за васпитнообразовни рад по новом плану и програму. Истовремено се према Самоуправном споразуму са Центром терцијалних делатности у робном и новчаном промету "9. мај" из Сремске Митровице уписују и два истурена одељења економске струке, смер финансијски и економски.

У складу са прокламованом уписном политиком континуирано се смањује број одељења у друштвеним делатностима, тако да шк. 1980/81. године имамо само три смера (правни, математички, економски). Резултати ове рестриктивне уписне политике у САП Војводини су смањење броја уписаних ученика за 42,86% те године, а следеће 1981/82. за 57%. Тиме је испуњен циљ реформе школског система да се кадрови у ванпривреди вишеструко смање и да школа образује искључиво кадар за потребе удруженог рада. У Центру за образовање стручних радника у друштвеним делатностима "Стеван Пузић" ове рестрикције довеле су до великих финансијских и кадровских проблема.

Школске 1983/84. укидају се заједничке средње основе. Опет се мењају структура, организација и наставни планови. Делатност школе биће проширена новим производним струкама и занимањима која су потребна за привредни развој општине.Назив школе сада је Средња школа усмереног образовања "Стеван Пузић" и у њој се образују и васпитавају ученици пре рада и полазници уз рад од I до IV степена стручне спреме следећих струка:
1. кожарске, II степен стручности, занимање: произвођач доњих делова обуће;
2. кожарске, III и IV степен стручности, смер - израда доњих делова обуће;
3. текстилне, II степен стручности, занимање: израђивач одеће;
4. текстилне, III и IV степен стручне спреме, смер - израда одеће;
5. грађевинске, II степен стручности, занимање: тесар, зидар, молеро - фарбар, тапетар;
6. грађевинске, III и IV степен стручне спреме, смер - грађевински;
7. хемијско - технолошке, II степен стручности, занимање: произвођач пнеуматике;
8. хемијско - технолошке, III и IV степен стручне спреме, смер - произвођач и прерађивач синтетских полимера и гума;
9. математичке струке, IV степен стручности;
10. правне струке, за оспособљавање дактилографа I и II степен стручне спреме;
11. II степен стручности за ученике ометене у развоју, текстилна струка, занимање: израђивач одеће.

Школа, такође, врши и преквалификацију радника за потребе ООУР-а материјалне производње.У сарадњи са Коларчевим универзитетом у Београду отворени су курсеви страних језика. Почиње и обука за рад на компјутерима за све заинтересоване.

1987. године Центар "Стеван Пузић" обележава 75 година живота и рада.

У низу промена које су временом долазиле и мењале лик и начин рада гимназије, коначно реформом средњешколског образовања 1990.године, гимназија постаје четворогодишња средње образовна стручна школа, најближа епитету класичне гимназије. И на основу закона о друштвеним делатностима ( Службени гласник СР Србије 1/90 ) Скупштина општине Рума 30. Марта 1990. доноси одлуку о формирању гимназије у Руми. Септембра исте године бива уписана у судски регистар (фи-562), а покрајински секретаријат за образовање у Јулу (022-101/90) потврђује да испуњава услове за рад једне овакве школе са природно математичким и друштвено- језичким смером. Од 1992/93 године поново почиње са радом и Школски одбор као орган управљања у школи.

После 47 година, 27. јануара 1993. године гимназија поново слави Светог Саву са целокупним особљем, протом Јованом Јовичићем и првим кумом Јованом Неговановићем, професором физике. Старе вредности се поново враћају са старим али и новим људима.

За време НАТО бомбардовања 1999. године школа наставља са нормалним али отежаним радом, али због честих узбуна прекида са радом до краја рата.

Као што би неки писац историје написао - ова изузетно важна школска установа по српски народ, а и остале који су у овом пограничном граду једне царевине и неколико држава, живели, мењала се, прекидала и настављала рад ,мењала професоре и програме, како су се и времена и власти мењали. Цела једна историја је стала у њен рад укључујући и мноштво познатих и признатих њених ђака а сада научника, писаца, филозофа, музичара, сликара и значајних људи на свим пољима делатности, који су овде или негде у свету увек је се радо присећали и која је бар у мислима остајала њихова спона са родним крајем. Њихов корен из кога је израсло велелепно стабло српске културе и духовности.


.