Присетимо се... Beckett

Samuel Beckett

„Живети. Изговарам ту реч, а не знам њено значење. Покушавао сам то, а нисам знао шта покушавам. Можда сам, на крају крајева, ипак живео, а да тога нисам ни био свестан."

 

Сматрају га једним од најзначајнијих писаца XX века, промотером минимализма у књижевности и кључним аутором ''театра апсурда". Рад Семјуела Бекета проширио је могућности драме и фикције доводећи у позориште свест о апсурдности људског постојања, очајничку жељу за значењем, нашу усамљеност и раздор између наших жеља и језика којим оне долазе до изражаја. Своју каријеру започео је као модерниста пратећи Пруста и Џојса да би потом пронашао свој унутрашњи глас и писао само оно што је осећао све до своје смрти.

.  

Семјуел Бекет родио се у у Фоксроку 13. априла 1906., предграђу Даблина, у Ирској. Амбијент у којем је одрастао касније ће имати значајну улогу у Бекетовим делима. Самјуелов отац био је банкар од кога је наследио прецизност коју примењује у својим делима, а мајка медицинска сестра.

 

 

 

Као ђак Порторора колеџа показао је своју надареност ка спорту истичући се нарочито у крикету. На Тринити колеџу у Даблину који је похађао од 1923. до 1927., усавршавао је романске језике. У Париз одлази како би био ванредни професор на једном универзитету и у граду светлости упознаје Џејмса Џојса, аутора једног од првих модерних романа ''Уликс'' и улази у његов књижевни круг.

 Пријатељски односи између Бекета и Џојса захладнели су када је Семјуел одбио удварање Џојсове ћерке Луси иако се од њега очекивало сасвим супротно. У том периоду изашла је и прва Бекетова кратка прича, ''Претпоставка"а годину потом  освојио је и књижевну награду за једну поему за коју га је инспирисала биографија Ренеа Декарта.

Враћа се на Тринити колеџ и једно време тамо ради као предавач али су му сметали систем образовања и академци којима је форма била важнија од суштине. О овом периоду говори у поеми ''Патуљак''.

 

''На Даблинском универзитету се налази крем Ирске: богати и дебели."

 

Семјуелов отац умире 1931. Овај догађај на њега ће оставити дубоке последице па једно време проводи у психијатријској клиници где је имао прилику да присуствује предавањима доктора Јунга. Једна од тема ових предавања била је ''Никада исправно рођени'' а неки делови ових предавања уочљиви су у бројним бекетовим делима.

 

„Родити се... то значи живети онолико времена колико је потребно да се сазна шта је угљеник у слободном гасовитом стању, затим захвалити и отићи."

 

1934. године објавио је неколико есеја који су се бавили радовима ирских писаца који у то време нису имали значајније успехе, стварајући на тај начин нешто што ће се касније препознати као оквир модернистичког канона ирске поезије.

1936. године завршио је рад на роману „Марфи" и упутио се на путовање Немачком. Наредне године на кратко се вратио у Ирску, где је објавио овај роман, а потом га и превео на француски језик. Током овог боравка у родној земљи посвађао се са мајком, што га је само утврдило у намери да се трајно пресели у Париз.

 

 1938. године ножем у груди убола га је улична скитница и замало усмртила. Захваљујући Џојсу, Бекет је добио посебан апартман у болници. Публицитет који је окруживао убадање привукао је пажњу Сузане, са којом се знао од раније, али са којом је тек сада успоставио дубок и присан однос. Иако је првобитно намеравао да судски гони скитницу, на крају је од тога одустао, јер није имао воље да се вуче по судницима, али и зато што му се напасник учинио љубазним човеком, са добрим манирима. Опростио му је испад и наставио даље.

 ''Колико ћу лепих ствари, важних ствари одбацити од страха, од страха да не паднем у стару грешку, од страха да нећу завршити на време, од страха да ме не захвати, последњи пут, још један талас туге, немоћи и мржње. Разноврсни су облици којима се непроменљивост теши због своје безобличности."

Током рата придружује се француском покрету отпора а након хапшења неколико чланова повлачи се на југ и одатле кришом помаже покрет. Француска га је доликовала орденом храбрости. У ратном периоду написао је и роман ''Вот'' како би 'остао нормалан'.Приликом једне посете мајци 1945, доживаља откровење налик на пророчки сан у којем му се указала читава будућност као писца. То је извршило кључни утицај у његовој каријери. Своју уметност окренуо је себи и идеје црпео из унутрашњег живота.

''Знам да ћу се вратити овамо, к себи... и не бих више одлазио из себе, не бих више тражио од себе оно што немам."

Период након рата критичари називају његовим најплоднијим периодом. Објављује четири драме и три романа: ''Молој'', ''Молон умире'' и ''Безимени'' Романи су писани на француском а аутор их је сам превео на енглески. Писац се постепено удаљава од типичног романа, нестаје време, место, радња и заплет. ''Открити форму којом ће се обликовати хаос, то је данас задатак уметника." Антидрама ''Чекајући Годоа'' доживела је огроман успех већ при првом извођењу 1952. године и оворила му је врата позорница широм света. ''... Онај који је много чекао, чекаће заувек."

Приликом једног одмора у Тунису сазнао је да је добитник Нобелове награде за књижевност. Његова супруга Сузана узвикнула је: ''Катастрофа'' када је сазнала за то, јер Бекет је био их и повучен и публицитет му је сметао. На уручењу награде није се појавио. Пре њега и Жан-Пол Сартр одбио је да прими исту награду.

 

Једини ирски писац, добитник награде 1923.,  био је песник Вилијам батлер Јејтс, неколико година касније Џорџ Бернард Шо, рођен у Ирској добио је награду али као британски аутор.

 Бекет као добитник награде одушевио је стокхолмске књижевне кругове који су неколико година уназад критиковали ову установу да  добитнике бира према њиховом политичком утицају више него према књижевним мерилима.

Секретар Академије каже: ` Бекетов песимизам одликује се великом унутрашњом силом која иде против свега, а осећај унутрашњег пропадања није могућ ако су људске вредности порекнуте. Љубав према човечанству иде каразумевању у толикој мери колико иде у дубину гнушања.`

 Умро је у Паризу у свом дому, 1989.