Присетимо се... Набоков

Замишљени сусрет

 Софија Андрејевна и Вера Слоним биле су супруге два великана светске књижевности - Лава Толстоја и Владимира Набокова. Прочитајте како би изгледао њихов разгоовор да су се икада среле. Причу је написала Маргарет Лазарус, позната америчка списатељица научне фантастике.

 

 

 

'Мој Лав Николајевич добио је једном писаћу машину', рече грофица Толстој. 'То је у потпуности променило начин његовог рада'.

-Писаћа машина Владимира Набокова

 

 

'Ах, заиста?', одговорила је жена која јој је правила друштво. Обе жене мешале су своје чајеве малим, сребрним кашикама које су пријатно одзвањале лупкајући о порцелан. Причале су на руском.

 

'Машину је добио на поклон од компаније Ремингтон – слали су писаће машине најистакнутијим писцима. Позвао ме је у кабинет док ју је отпакивао. ''Погледај ово,Софија! Машина за писање! '' Имала је сјајне црне типке, који су изгледали као слаткиш. Нежно је прешао преко њих прстима'.

.  

Грофица Толстој узе гутљај чаја и погледа кроз прозор дрво јабуке која је цветала. За тренутак, чинило се као да је била изгубљена у прошлости.

 

'Па, волео је ту машину, тог Ремингона. Поштовао је ту компанију јер је изумела ту машину. Собу у којој ју је чувао звао је Ремингтонова соба'.

 

Госпођа Набоков, како није знала ша да каже, послужила се још једним колачићем.

 

'Мада, после неколико недеља', настави грофица Толстој, 'Више није желео да одлази у ту собу. Говорио је да га омета звук који она производи, да га узрујава. Наставио је да пише својеручно. ' Трепнула је полако, и на тренутак видела под мужевљевог кабинета прекривен ишкрабаним папирима.

 

'А Ремингтон је остао неупотребљен?', упитала је госпођа Набоков.

 

'О, не, било је поребно да се његови рукописи прекуцају. Али, његов рукопис било је скоро немогуће прочитати. Чак ни он сам није могао да га прочита и били су му поребни нови рукописи како би над њима могао да ради.'

 'Да, и Владимир је имао рукопис који је само његова вољена супруга могла да одгонетне', рече госпођа Набоков.

'Да. Наравно, била сам срећна када сам могла да му помогнем.'

 

'Колико је нацрта Ваш муж писао?', нежно је упитала госпођа Набоков.

 

'О, не сећам. Неколико', рече друга жена. Упутила је дуг поглед у своју пријатељицу.

 

'На пример, за Рат и мир мислим да их је било девет.' За читав трен госпођа Набоков изгледала је изгубљено у рачунима. Док је госпођа Толстој приближавала чај уснама, госпођа Набоков није могла да склони поглед са њених дугих кошчатих прстију.

 

'Лав Николајевич је био ако добар са децом, играо се са њима, читао им. Да му нисам понекад помогла он никада не би успео да буде са њима'.

 

'Колико деце имате?'

 

'Тринаест,' рече грофица Толстој.

 Уследила је непријатна тишина. Госпођа Набоков полако се сручила у фотељу. Имала је само једно дете.

'Разумела сам да је Ваш муж открио врсту лептира?', упитала је грофица Толстој опрезно удаљивши предмет разговора од свог живота.

 

Госпођа Набоков се смешила и климала главом. 'Био је лепидоптеролог на универзитету у Харварду  и Велеслију. Окривао је нове врсте свако лето када смо ишли у лов на лептире'.

 

'Где се ишли на те излете?'

 

'Углавном на амерички запад - Колорадо, Вајомиг, Јута.'

 

'Амерички запад!', узвикну грофица Толстој са уздахом. 'Мора да је дивно путовати тако слободно! Нема коња ни возача, само је поребно да седнеш у кола и да возиш где год пожелиш!'

 'Да', рече госпођа Набоков смешећи се . 'Владимир и ја смо уживали путујући заједно.' Зтаим уследи кратка пауза док је испила гутљај чаја. 'Мада, понекад помислим да би можда било боље да смо имали возача', додала је.

'Ваш муж није уживао возећи аутомобил?', упита грофица Толстој.

 

'Владимир никада није научио да вози', рече госпођа Набоков пријатног осмеха. 'Није ми то сметало, осим одређених јутара који су следили након непроспаванх ноћи које сам проводила куцајући. Знате, он је непрестано писао, чак и док смо путовали. Гледала сам га како спава у колима и пожелела...' Врата њихове собе отворише се нагло. Провирила је нечија глава гледјући лево и десно. Само госпођа Набоков могла је да препозна Вирџинију Вулф па јој се осмехну љубазно. Вирџинија Вулф упути јој осмех извињења и излазећи затвори врата за собом.

 

'Било је тако испуњавајуће помагати му у његовим настојањима', рекла је Вера.

 

'О, да', сложила се Софија Андрејевна.

 

Софија Андрејевна сркутала је свој чај. Отворила је уста када је хтела нешто да каже, али их је поново заворила. Померила се мало са свог места.

 

'Било је тако испуњавајуће моћи да помогнеш у тако важном задатку. Питам се, Вера, да ли сте свесни да је мој Лав Николајевич био склон речитости?'

 

Госпођа Набоков, која је управо кренула да испије гутљај чаја, заустави шољицу близу усана. Поглед јој се сусрео са погледмо те, друге жене, несигурна да ли било љубазно када би се сложила са њом. На крају, потврдно климну главом. Грофица Толстој се насмеја.

 'Схватила  сам да ми је лакше да дуже прозне текстове мењам док их куцам', рече Софија Андрејевна случајно.

'Да, Владимир и ја смо често тако поступали. Док би ми  диктирао ја бих му предлагала промене'.

 'Једном је Лав Николајевич приметио да је поглавље које сам куцала мањег обима неко што је он очекивао', госпођа Толстој говорила је полако као да бира речи. 'Изгледа да су одређени одељци заменили места у процесу куцања'.

'Ох', рече госпођа Набоков.

 

'Ужасно смо се посвађали око једног одељка у 'Ани Карењини'', рече тихо. 'Приметио недостаје један одељак.

Изгледало је као да су странице, ох, грешком спаљене. Када их је поново написао, нажалост, одељак је био још дужи, и није имао много додирних тачака са оригиналом. Можда знате на шта мислим?'

 

Госпођа Набоков потврђивала је са извесним симпатијама.

 

'Прелепа књига', промрмљала је. 'Ремек дело'.

 

'Да, прелепа књига', сложила се Софија Андрејевна уздишући. 'Сви су запазили како је Лав Николајевич могао да ухвати тако сложена осећања младе девојке која долази у друштво, срахује од напуштања дома, заљубљивања, удаје. 'Како је горф Толстој могао да забележи та осећања тако уметнички?', питали су се људи'.

 Госпођа Набоков неколико тренутака климала је главом. Изненада је престала, и полако отворила уста.

'Ох', рече дуго. 'Предивна књига', поновила је.

 

Настала је тишина. Обе жене гледале су кроз прозор одсутно, изгубљене у мислима. Госпођа Набоков прочисти грло, и крене да говори.

 

'Знате ли, Софија Андрејевна', рекла је,'Понекад би , када заврши поглавље га читао после вечере – читао би га као да га никад раније није прочитао. То је, мислим, било разумљиво – можеш написао нешто а да не прочиташ то што си написао након тога'.

 

Грофица Толстој потврдно климну.

 'Увек су а занимале две ствари. То су били лептири и књижевност. Непрестано је био уморан. Често би заспао радећи. Понекад сте га могли чути како говори да не може јасно да се сети неких својих лирских одломака тако да...'

Госпођа Набоков погледа у своју пријатељицу.

 

'...тако да је изгледало као да су се појавили са неког другог места'.

 Наступила је веома дуга тишина. Грофица  Толстој упери поглед кроз прозор. Гспођа Набоков погледа у свој сат.

'Запањујуће, зар не?', рече грофица Толстој још увек гледајући кроз прозор. 'Никада нису знали.'

 

'Не, никада', одговори госпођа Набоков бришући мрвице са свог крила. 'Али сећам се, Софија Андрејевна, да ме је једном или двапут, Владимир позвао док је радио. Уперио је прст ка једној реченици. Рекао је, 'Шта је ово? Како си ово куцала? Не сећам се да сам напиао ово'. Поцрвенела бих и извинила се говорећи да сам вероватно погрешно рочитала његов рукопис , да сам уморна, и да ме очи варају. Отишла бих до канте за смеће тражећи индексне карице на којима је писао. 'Не, не, Вера', рекао би. ' Не мучи се.'

 'Једном ми је рекао, 'Знаш шта? Мислим  би био боље овако драга? Мислим да ћу овако оставити твоју малу грешку'.Обе жене су се кикотале. Кикот је прерастао у смех. Смејале су се и смејале. Сузе су лиле  низ њихове образе. Устале су, још увек се смејући, и поздравиле се пољупцем у образ. Госпођа Набоков отвори врата просторије, и заједно изађоше. Потпуно су се смириле када су виделе своје мужеве како играју шах код баштенске кућице, несвесне жена које шушкају нешто о њима.  

 

 
Ulti Clocks content