Присетимо се... Набоков

Набоков

 

`Како могу да причам о роману, када не знам шта је то. Не постоје романи, нити писци – постоје само књиге саме за себе.` В. Набоков

Набоков је рођен у Русији а већи део живота провео је у Америци. ''Рођени сам космополита, а моја Русија је нешто више од старог имања са парком у покрајини Јукон''. Волео је да наглашава да је рођен 23. Априла 1899.- истог дана када је рођен и Шекспир. Потиче из богате породице, која га је одгајала у Петрограду у кући пуној дадиља и гувернанти. Научио је да чита и пише на енглеском пре него на руском. Као младић био је привлачан, талентован, способан. Волео је бокс и тенис, био је експерт у шаховским проблемима, имао је колекцију лептира. Прву песму написао је као петнаестогодишњак након што је видео увенули лист да пада пошто га је погодила кишна кап.

 

.

 1919. наследио је 2 000 000 долара од ујака, али су револуционари приморали целу породицу да побегне из Русије за Немачку са само неколико комада накита и најнеопходнијом одећом. Те исте 1919. године дипломирао је на универзитету у Кембриџу где је изучавао руску и француску књижевност. Придруживши се својој породици која је живела у Берлину, зарађивао је за скроман живот подучавајући друге боксу, тенису, језицима. Правио је укрштене речи на руском језику. За разлику од многих емиграната, Набоков није жалио за изгубљеним животом у домовини, нити је учествовао у бескрајним расправама. Био је одлучан у својој намери да се бави писањем. Како је дању радио, писао је ноћу, често у купатилу. У овом периоду који је трајао петнаест година написао је девет романа, девет драма и гомилу прича на руском, али је био непознат ван руских кругова. Нагли преокрет догодио се у Набоковљевом животу када је 1939. прихватио да буде лектор на универзитету Станфорд на одсеку за словенске језике. Ту је пронашао нови дом. '

'Амерички писац значи писац који дуже од четврт века живи као амерички грађанин. Даље, то значи да су се сва моја дела појавила најпре у Америци. То такође значи да је Америка једина земља у којој се осећам психички и емотивно као код куће. Било да је то тачно или не, нисам један од оних перфекциониста који напорима своје критике проналазе себе како се ваљају у блатњавом логору заједно са недостојним нитковима и љубоморним странцима. Моје дивљење ка овој мојој усвојеној земљи може лако да преживи ударце и мане који, заправо нису ништа у поређењу са безданом зла у историји Русије, а да не причам о другим, много егзотичнијим земљама. ''

У периоду од 1941-1948. осим што је предавао књижевност на универзитету, био је и ентомолог на Харварду. Открио је тридесетак нових врста. Наравно, писао је поеме, есеје, приче за The New Yorker, Atlantic Monthly, Harper's, Parisian Review. Америчкој књижевној сцени представио га је критичар Едмунд Вилсон, његов добар пријатељ. Пријатељство међу њима потрајало је све док није наишла црна мачка под називом ''Доктор Живаго'' Бориса Пастернака. Набоков је књигу назвао трећеразредном док се Вилсон тој оцени противио. Када је Набоков објавио енглески превод ''Оњегина'' Вилсон је изјавио како је руски којим Набоков говорио неправилан и да је самим тим и превод лош.

Лета у САД-у проводио је у потрази за лептирима који су за њега били и страст и лудило. Заустављао би се код мотела посматрајући живот на тим путевима. Његове мисли и закључци појавиле су се са романом ''Лолита''.

Четири издавача су одбила да објаве роман. По објављивању, неколико библиотека је забранило књигу јер је развратна а The New York Times одбио је да да приказ. Критике су биле измешане. Неки су рекли да је ''Лолита'' префињена порнографија. Било је и оних који су рекли да се роман разликује. Од тада се цени као класик, а снимљен је и филм.

Вративши се у Европу са новцем од ауторских права за филм, настанио се у Швајцарској заједно са супругом Вером којој је био потпуно посвећен. Кад је писање у питању, његове навике биле су необичне. Писао је као што би решавао укрштене речи, бележећи без икаквог реда реченице и сцене на писамца величине 3X5 инча. Пошто је имао проблема са спавањем и ноћи је проводио углавном будан, картице је држао испод јастука да би корисно употребио време када се пробуди усред ноћи. Када је завршио ''Аду'' тих картица било је око 2 500.

 

''За мене је писање одувек било мешавина осећаја депресије и продуховљености, мучење и разонода''.

Умро је крај своје супруге, од болести изазване вирусом у 78. години.

 ....

....

....

Снови о бекству појављују се у многим вашим песмама и причама. Да ли је то одраз вашег сопственог лутања?

 Да, делимично. Ипак, чудно је то да сам у раном детињству, много пре него што су се појавили изванредно глупи револуционарни преокрети и грађански рат, имао ноћне море у којима сам лутао и бежао.

 ...

 ...

... Осврћући се на живот, можете ли рећи који су најзначајнији тренуци?

Сваки тренутак је важан. Писмо које сам јуче добио од једног читаоца из Русије, лептир којег сам пронашао а који још није описан, дан када сам научио да возим бицикл 1909. ... ... ...

 

 
Ulti Clocks content