Прелиставамо... Италијанска књижевност

Переира тврди да...

Писац: Антонио Табуки

Наслов оригинала: Sostiene Pereira 

     Ово је књига: о човеку, угледном новинару, самотњаку, чији се живот нагло мења након што упознаје двоје младих људи- људи без светле будућности, који без освртања иду за својим идеалима у јеку шпанског грађанског рата. Он, помажући својим новим пријатељима, заљубљеницима у живот, схвата да се његово унутрашње ЈА из корена мења, он више не познаје себе, несвесно иде до самог краја, својим поступцима изненађује и себе и читаоца који без даха прати његове одлуке. .

 

 

  •   Прва реченица гласи: ''Переира тврди да га је упозано једног летњег дана.''
  •    Последња реченица гласи: '' А можда у тој недокучивој и заплетеној игри догађаја, коју нам богови тако љубазно поклањају, све ово има неки свој смисао''.
  •     Цитат: ''Однос који на најдубљи начин и у најзначајнијој мери одређује наше осећање постојања јесте однос између живота и смрти јер је ограниченсот смрћу од пресудне важности за разумевање и вредновање живота.''
  •      Када би ова књига имала укус: осетио би се горак укус који оставља борба за слободу мисли.
  •      О писцу:

 

Антонио Табуки (Antonio Tabucchi) је рођен 23. 09. 1943. у Пизи. Он је италијански писац, професор португалске књижевности на универзитеу у Сијени, Италија. Његове књиге и есеји су преведени на 18 језика укључујући и јапански. Заједно са својом супругом  превео је комплетно дело португалског песника Фернанда Песое на италијански  језик и написао је књигу есеја о овом песнику. За роман ''Переира тврди да...'' добио је награду Aristeion. Овај роман је 1994. доживео 13 издања.  Остала дела: Трг Италија, С друге стране, Жена из Порто Пима, Линија Хоризонта, Последња три дана Фернанда Песое.

 

 

ИЗ ИНТЕРВЈУА...

Interview by Asbel Lopez UNESCO Courier journalist
The central figure in your best-known novel, Pereira Declares, A Testimony, is an ageing and lonely widower who is in charge of the cultural pages of a newspaper. Why did you choose an anti-hero as your main character?
I’ve always been drawn to tormented people full of contradictions. The more doubts they have the better. People with lots of doubts sometimes find life more oppressive and exhausting than others, but they’re more energetic–they aren’t robots. I prefer insomnia to anaesthesia. I don’t go for people who lead full and satisfying lives. In my books, I’m not on the side of the authorities. I’m with those who’ve suffered. My first novel, Piazza d’Italia, was an attempt to write history that hasn’t been written, history as written by the losing side, in this case the Tuscan anarchists. My books are about losers, about people who’ve lost their way and are engaged in a search. 

What are they looking for?


They’re looking for themselves through others, because I think that’s the best way to look for oneself. The main character in Indian Nocturne, who retraces the steps of a friend who’s disappeared in India, is involved in such a quest. And so is Spino, the character in The Edge of the Horizon who tries to find out the identity of an unknown corpse. I don’t know whether these people are going to find themselves, but as they live their lives they have no choice but to face up to the image others have of them. They’re forced to look at themselves in a mirror, and they often manage to glimpse something of themselves.

Интервју: Асбел Лопез, новинар УНЕСКО куриера 

Централна фигура у Вашем најпознатијем роману, ''Переира тврди да...: једно сведочење'', је усамљени удовац који стари и који је надлежан за странице културе извесних новина. Због чега сте изабрали анти-хероја за протагонисту?

 Одувек ме привлаче изнурени, противуречни људи. Што више сумњи имају, то је боље. Људи са много сумњи понекад живот виде више као тлачење и умор од других, али су енергичнији: нису роботи. Више волим несаницу него анестезију. Не занимају ме људи који живе испуњеним и задовољавајућим животима. У својим књигама нисам на страни ауторитета. Ја сам са онима који пате. Мој први роман ''Трг Италија'' је био покушај да се напише историја која још није била забележена, историја коју су написали губитници, у овом случају, тоскански анархисти. Моје књиге говоре о губитницима, о људима који су свој пут изгубили и који су окупирани потрагом. 

За чиме они трагају?

Они траже себе кроз друге, јер мислим да је то најбољи начин за самопотрагу. Главни лик у ''Индијској ноћи'', који прати кораке свог пријатеља несталог у Индији налази се у таквој потрази. А такође и Спино, лик у ''Ивици хоризонта'', који покушава да открије идентитет непознатог леша. Не знам да ли ће ови људи пронаћи себе, али док живе немају другог избора него да се суоче са представом коју други имају о њима. Они су приморани да себе гледају у огледалу и често ухвате летимичан поглед нечег свог.

 
Ulti Clocks content
Питамо вас...
Хуху!!!??? Шта желите да видите/ прочитате на сајту?
 
Банер